Сом у Пекиншком акваријуму (фото Matthew Stinson)

Златна рибица има различиту дужину, почев од 4 па до скоро тридесетак центиметара. Обична рибица, „лепезара“, „комета“, „нимфа“, „велур“, „лавица“ то су врсте које се највише гаје у Европи и Америци.

Златна рибица (фото Seven Pillars Lord Abbaddon)

Обична златна рибица има танано тело и нешто краћа пераја. Лепезара је кратког, мало дебљег тела, има пераја и реп израчван из два дела. Нимфа је налик на комету, али је по дужини краћа и облија.

Гајење златних рибица

Све те рибице се могу чувати у акваријуму, па их стога милиони људи држе по својим домовима. Ако и ви желите да имате златну рибицу у својој кући, треба да знате како да је негујете.

Опуштање доњих пераја код златне рибице знак је да нисте обезбедили добре услове у акваријуму. Честа је појава да златне рибице добију гљивична обољења, која проузрокују неки биљни паразити. Нека врста беле пене појављује се на перајима и шири се по телу рибе. Ако се деси да захвати и шкрге, златна рибица не може да дише, па брзо угине.

Златна рибица (аутор 陈霆)

Поменуто обољење се лечи купањем рибице у сланој води, које доприноси не само поправљању у акваријуму већ и исправљању пераја у рибице. Довољно је усути супену кашику соли на 4,5 l воде исте температуре као и у акваријуму, и омогућити златној рибици да дневно борави у таквој води тридесетак минута. То значи да рибицу треба пренети у посебан суд са поменутим раствором; не заборавите при том да просторију мало замрачите.

За то време цео акваријум и све биљчице у њему треба испрати слабим раствором калијум-перманганата, потом га испрати чистом водом и налити свежу воду. После два-три дана ваша златна рибица ће се сасвим повратити.

Кад бисте обележили једну јегуљу и пратили њен пут, утврдили бисте да у разним временским интервалима прелази пливајући на стотине километара водама океана, да граби узводно реком, или се извија и копрца вијугајући преко влажне траве на копну хитајући ка месту коме је води њен инстинкт, ка месту где ће наћи обиље хране.

Одрасла јегуља и јегуљице

Свака јегуља коју људи ухвате у Европи или Америци, чак и она ухваћена у потоку далеко на копну, излегла се из једног од приближно 20 милиона јаја која је положила њена мати-јегуља на дубини од 200 до 300 метара, негде у воденим пространствима Атлантског океана у близини Бермудских острва!

Јегуља (фото rach2k)

Обична јегуља, тамномрке боје, има глатку дебелу кожу и најчешће је без крљушти.

Тек недавно су људи сазнали о пореклу младих јегуља, или „јегуљица“, како их негде зову. Сада је већ сасвим познато да се најпре појављују као прозирна телашца испод саме површине океанских вода. После дужег времена тај стакласти облик постепено губе и добијају обрисе какви красе одраслу јегуљу. И управо у време тог прерастања из једног у друго стање одвоје се милиони јегуља-младица и запливају у правцу Европе.

Међутим, јегуље не залазе у токове европских река све док не уђу у своју трећу годину живота. Други пак део младих јегуља у доба њихове трансформације заплива у правцу Америке и по истеку прве године живота улази у текуће воде.

Мурина, врста јегуље (фото Peter Harrison)

Пошто проведу четири до дванаест година у текућим водама, за које време порасту и до дужине од 60 cm до читавог метра, све одрасле јегуље силазе низ токове река да се више никада и не врате. Отпливају све до Бермудских острва, размножавају се у дубинама океана и потом умиру!

Лов на јегуље се обично збива у време када јегуље силазе низводно, што значи од почетка месеца јула па све до октобра — понекад и нешто касније — дакле, при њиховом повратку у пределе Бермудских острва. Годишњи улов јегуља само у подручју Атлантика достиже један милион килограма.

Електрична јегуља

Најопаснији представник врсте електричних риба јесте електрична јегуља (енг. Electric eel) која живи у водама Јужне Америке. Понекад је зову „бразилска електрична јегуља“. Ово змијолико црнкасто створење је становник река које се уливају у Амазон и Ориноко. По дужини нарасте и до 2 m, па и више. Ударом свога репа, у коме су смештени органи за производњу електричне струје, може да ошамути животињу велику као коњ. Забележени су случајеви да су од електричног удара ове рибе људи остајали паралисани и по неколико часова!

Електрична јегуља (фото skpy)

Електрични сом

Други представник групе електричних риба јесте електрични сом (енг. Electric catfish, лат. Malopterurus electricus), који достиже понекад дужину око 1,25 m и живи у свим већим рекама тропског појаса афричког континента.

Електрични сом (фото JasonCT)

Електрична ража

Трећа у овој групи била би електрична ража (енг. electric rays), понегде звана „торпедо“, која живи у свим топлијим морима, углавном у великим дубинама близу обала. Неки представници ове фамилије настањују воде Атлантског океана и могу да израсту и 1,5 m у дужину и достигну тежину од 100 kg.

Електрична ража (фото g-na)

Електрична ража је тамна по горњем делу тела, а светле боје по трбуху. Тело јој је заобљено и глатко, и опремљено веома снажним репом. Њени органи за стварање електричног пуњења налазе се између главе и шкрга. Експерименти са овом рибом су показали да се њено електрично пуњење може „испразнити“, а обнавља се тек пошто се риба наједе и одмори.